Stambeni objekat
PETRA KOČIĆA

Fotografije

Opis

Intervencija na objektu u ulici Petra Kočića na Neimaru nastala je kao odgovor na kompleksnu temu savremenog stanovanja u okviru istorijskog objekta koji je valorizovan kao objekat od posebne vrednosti u celini koja je u proceduri utvrđivanja za kulturno dobro.

Originalni projekat kuće za univerzitetskog profesora Nikolaja Vasiljeva izradio je poznati arhitekta i profesor Mihailo Radovanović tokom 1926.–1927. godine. Objekat predstavlja slobodnostojuću stambenu vilu iz međuratnog perioda, oblikovanu u duhu poznog akademizma sa uticajima ranog modernizma. Masa i kompozicija objekta odgovaraju tipologiji porodičnih vila podizanih tokom tridesetih godina XX veka: pravougaone je osnove, spratnosti Pr+1+Pk, sa naglašenim centralnim rizalitom na uličnom frontu i viševodnim krovom. Uprkos vidljivim tragovima oštećenja i višegodišnjeg neodržavanja, fasadni elementi zadržali su svoj izvorni volumen i prepoznatljivu arhitektonsku plastiku.

Novi koncept oblikovanja postojećeg objekta, kroz intervencije rekonstrukcije i dogradnje, zasnivao se na potpunom poštovanju zaštićenog zdanja, njegove ambijentalne vrednosti i istorijskog značaja, a sve u saradnji i uz konsultacije sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Ideja prilikom oblikovanja novih volumena podrazumevala je vizuelno i materijalno diferenciranje, čime bi se autentičnom delu objekta omogućilo da zadrži svoju prostornu dominaciju i prepoznatljivu uličnu siluetu.

Navedenim intervencijama objekat se rekonstruiše i dograđuje do ukupne spratnosti Po+Su+Pr+2+Ps, nudeći četiri stambene jedinice i pripadajuću garažu sa tehničkim prostorijama u podzemnim nivoima. Iako je usled višegodišnje nebrige i stihijske izgradnje okolnih objekata vizuelna čitljivost vile bila ugrožena, njen izvorni arhitektonski identitet, uključujući naglašeni lučni fronton, simetričnu fasadnu kompoziciju i vertikalne akcente, poslužio je kao ključni oslonac za oblikovanje savremenog izraza.

Novo rešenje je usmereno na stvaranje kvalitetne i nedeljive celine starog i novog, pri čemu savremeni segment valorizuje postojeću arhitekturu bez vizuelne kolizije. Proporcijski odnosi, volumetrija i materijalizacija dograđenog dela pažljivo su koncipirani tako da novi, povučeni elementi prate vertikalnu artikulaciju autentičnog objekta, čime se isključuje svako vizuelno nadmetanje i svesno prepušta hijerarhijski primat istorijskom zdanju u ukupnoj kompoziciji.

Sa severozapadne strane postojećeg objekta, planirana je dogradnja koja je rešena savremenim arhitektonskim jezikom – kroz naglašeni vertikalni ritam lamelarnih struktura koje integrišu prozorske trake i duboke senke, čime se ostvaruje dinamična i materijalno prečišćena arhitektonska intervencija. Novi elementi jasno su izdvojeni od primarnog volumena, što sprečava vizuelnu koliziju epoha, dok istovremeno doprinose kompaktnosti i funkcionalnosti ukupne kompozicije. Uprkos izraženoj modernosti, bočni aneks nije nametljiv u primarnoj percepciji sa ulice; glavna fasada zadržava hijerarhijski primat, dok nova struktura doprinosi ambijentu tek iz sekundarnih vizura.

Funkcionalna organizacija objekta usmerena je na prilagođavanje savremenim potrebama stanovanja, uz dosledno očuvanje njegovih karakterističnih obeležja. Ostvarena je veća fleksibilnost rasporeda, poboljšana osvetljenost i unapređen kvalitet unutrašnjeg prostora, dok su otvori – poput krovnih i na terasama – diskretno integrisani u dograđeni deo kako ne bi narušili autentični ritam na fasadi.

Veza međuratne epohe i savremenog arhitektonskog izraza ostvarena je kroz modernu reinterpretaciju istorijskih dekorativnih elemenata. Karakteristične kanelure originalnih pilastara transformisane su u savremeni motiv dvostruke fasade od perforiranog lima većih dimenzija. Ovakav pristup projektovanja i komponovanja fasadi daje slojevitu artikulaciju, dinamičnu igru svetlosti i senke, naglašavajući diskretno ambijentalno osvetljenje uz očuvanje intime unutrašnjih prostora.

Fasadni tretman novog dela pažljivo je gradiran kroz tri osnovna materijala: dominantna puna fasadna platna izvedena su u kamenu travertinu koji obezbeđuje trajnost, vizuelnu toplinu i kontinuitet sa okruženjem; perforirani metal naglašava ritam i vertikalnost; dok staklene površine formiraju zid zavesu koja prati vertikalnu geometriju objekta i uspostavlja kompozicioni sklad sa punim fasadnim platnima.

Izbor materijala i primena oblikovnih principa pažljivo su podređeni kontekstualnom odgovoru na zatečene uslove, čime svaki arhitektonski element doprinosi vizuelnoj i funkcionalnoj harmoniji, optimizujući istovremeno prirodno osvetljenje i privatnost. Novo projektantsko rešenje predstavlja uspešnu sintezu očuvanja graditeljskog nasleđa i savremenog arhitektonskog izraza, dokazujući da je moguće ostvariti diskretnu, a ipak jasnu intervenciju u okviru osetljivog kulturno-istorijskog i ambijentalnog konteksta.